Godišnjica Nikole Čupića

велике користи за научно испитивање свеколике усмене књижевности.

Размишљајући о овом ја сам преко писама распитивао своје пријатеље и познанике по Србији о садашњим народним песмама, нарочито о епским песмама; а како ми је то мало помогло, то сам недавно разаслао читав распис са упутком како треба о овим стварима разбпрати. На ово су ми почели стизати извештаји и први—као што сам се и надао— стигли су ми из најпродуктивнијег у томе и најбогатијег краја, из округа ужичког. Одавно је опажено, да поетска продуктивност није једнака у свим српским крајевима. Она се—вели Талфи—к североистоку смаљује; а најпродуктивнији је југозапади у опште планински и патријархални крајеви српски, који су се у борби с душманима боље одржали у чистоти и слободи. У аустриским областима — вели — још се песме знају, али певање и гусле остављене су слепцима и убогима. 1871. год. чуо сам ја у манастиру св. Петке у окр. ћуприском од калуђера, који је родом из црноречког округа, да су се у његово детињство његови сељаци једном скупили као на чудо око кириџија из округа ужичког, који су онуда некуд певајући пролазили; „јер у нас— рече ми—не певају мужи, но само жене,«— Али је, осим тога, у опште данас силно опала поетска продуктивност у свој маси срп. народа због друкчијих друштвених и животних прилика, Проведавши детињство у окр. чачанском сећам се како сам тамо пре 95. година сретао гусле на сваком кораку Оне су ме пратиле у школу и из школе. Сваки дан се могло видети, где у чаршији пред каком механицом или дућаном стоји гомила људи, жена и деце те слушају гуслара; а гудели су и певали не само слепци, него и други певачи. Тако је било и у свакој механи на друму у оном крају. Данас су гусле и тамо ретке, а још ређе се чују, а по варошима нерадо и слушају.