Godišnjica Nikole Čupića

У => о

Све ово грдно отежава посао, који ја замишљам да би требало и да би корисно било сад учинити. Али се и овде треба сетити песника Србијанке, који вели: Тврда воља мучност'ма одоли.

Ко је добро проучио језгровите предговоре Вукових зборника, ко је иоле имао прилике да се упозна с нарављу простога нашег народа, творца и чувара усмене књижевпости — тај зна, да је сабирање усмене књижевности у опште и од пре било помучан посао, а камо ли сад. Сад је још много већа разлика у нарави, мишљењу, осећању, укусу између простога народа и школовансг (писменог и интелегентног) човека, који би хтео непосредно од њега да прикупља усмено-књижевно благо, који би хтео да буде извештач оном главном посматрачу. Тај извештач обично не уме сам ни да створи прилику, у којој би могао што чути и прибележити, ако му она сама не дође. Он не уме да се разговара и пита—он, на жалост, ретко има и љубави према послу за који је умољен. А прост певач је према њему стидљив, неповерљив, ћутљив. Он се чуди, што ће томе господину, који уме паметне књиге читати, те простачке ствари; мисли, да је све варошко боље (као год што мисли, да те је Бог зна како почастио, кад те је код своје куће послужио белом или црном кафому мисли, да се тера шала с њим и устеже се да пева; кад запева збуњује га, што види да му се речи записују; нерадо даје објашњења — све се боји, да се у чем не ухвати и не осрамоти. — А треба саслушати и прибележити што више песама, бар све које се од прилике за једну годину у једном крају чују, да би слика била што вернија. Требало би тачно обележити тај крај; име и порекло певачево; занимање; је ли писмен или неписмен; је ли песму сам саставио или од другога чуо (од кога, и је ли је верно испевао, или препеваој; је ли песма испевана уз гусле ији без гусала исказана; у којој је