Godišnjica Nikole Čupića

345

мишљења самога народа о томе, шта је сад заменило некадашње весеље и забаву гуслама и т. д.

Кад би сви непосредни скупљачи били заинтересовани овим послом колико сам сам и колико ми се чини да овај посао и заслужује (ослушкивати живот простога народа чини ми се, да је у нас још једнако врло занимљива, студија), могла би се сачувати од заборава бар приближна слика садашње народне епике у краљевини Србији. Ну покушај је учињен. И ево нешто грађе из првих извештаја.

Из округа ужичког писали су ми о садашњим нар. песмама и послали нешто материјала, г. г. Љубомир Стојановић, проф. ужичке реалке (сада на наукама у Бечуји Милав Жуњић, народни посланик, трговац у Пожези. Како они обојица потврђују по нешто, што је већ овде речено, а казују и по нешто ново, занимљиво, то ћу уз ове моје

мисли изнети овде у кратко и извештаје њихове као прилог познавању садашњега стања усмене српске поезије.

— Код нас, вели М. Жуњић, нема више хајдука, али нема више ни гусала,,... Али ни данас није немогућно чути гусле. Нађе се још по неки певач, који узме гусле и уз њих испева по коју песму из старих времена; али су гусле у рукама нових певача изгубиле своју истинску вредност. Сам глас гуслача данашњег нема ничега сличног са гласом оних гуслача, којих сам мноштво слушао пре двадесет година. Па и потреси на струни малаксали су и имају само просто и монотоно зујање. Данашњи певач Ужичанин пева онако уз гусле, као што сам пре неколико година слушао Шумадинце. У гласу данашњег певача нема никаких промена. Он само оторожи, па прича догађај, и то једнаким тоном и кад почиње и кад свршава стихове. И кад јунак пише књигу, и кад зове на мегдан, и кад му седлају дора, и кад се са својим супарником срета, кад се побију буздованима, кад се прихвате за оштро гвожђе, кад и то поломе па сиђу с коња и хвате се у кости ју-