Godišnjica Nikole Čupića

397

Алп је он врло добро знао, да је језик за то што је сред- | ство исказивања мисли у једно и инструменат свеколикога, интелектуалног живота народног у науци, књижевности и држави. С тога се он живо интересовао за све то, а особито за целокупну књижевност. Још у младости у Бечу он је нашао и превео „Приповетке из старога и новога завета“, да у њима створи читанку, да покаже практичан пример онога и онакога језика, каквим је мислио да треба Србима писати. До последњих година старао се о новим издањима те књиге, докле је, чини ми се, на неку годину пред смрт, није уступио књижарници браће Јовановића у Панчеву, да је она даље штампа. У тој намери је преводио и „Свето Писмо«, и избор је пао на те књиге, осим побожних побуда Даничићевих, о којима ћу даље на свом месту говорити, и за то, што су оне предмет најопширнијега читања на све стране и у свима круговима по народу, тим већма што су, као издање енглескога библијскога друштва, у обојим словима иу врло јевтиним и многобројним издањима, рашириване по свима крајевима парода. С тога се кроз њих, нарочито међу свештенством, врло много могло радити да се у књижевном језику људи одвикну од ситних покрајинских особина, којих свуда има, а у исти мах да се навикпу на једноставан књижевни језик свој. И овај утацај, тих | али силан и непрекидан, није рачунат на месец и годину, већ на врло дуго времв. И он се доиста врши непрестано, тако да нико о њему и не мисли; али је он, међу тим, у толико већега утиска, што се већма на миру и што се кроз дуже време и стално врши.

У овоме реду послова треба с хвалом поменути дивни превод „Историје српскога народа“ од А. Мајкова, који је Ђ. Даничић радио 1858 године, и који је онда излазио као прилог к уСрпским Новинама« у особитим,