Godišnjica Nikole Čupića

399

живље продужио старање за књижевну не незнатну страну листа. Пажња књигама почела се поклањати под непосредним старањем Даничићевим Тежило се, у колико би могуће било, да се о сваком знатнијем књижевном појаву у листу реферат донесе. Хтела се неговати редовнија, критика, како се ради у боље уређеним европским листовима. Како је Даничић тада већ био професор, штампао је своје неке лекције у „Видову дану“, што је на другим местима назначено. Што се год и од других, нарочито млађих људи, писало за тај одсек, већином је Ђ. Даничић прегледао, а каткад и поправљао. Подлистак је исто тако у први мах био већином у његовој руци. Прве године је подлистак „Видова Дана« пунила ЛПаганелова, „Историја Ђорђа Кастриотића«, коју је преводио Коста Вујић професор, који је раније доста радио на „Српским Новипама“; друге године је у мом преводу излазио «Крџалија“ од М. Чајковскога; године 1863 излазила је „Кочина Крајпна«, роман од Владана Ђорђевића. Што се тиче штампања, нарочито штампања послова млађих људи, Ђ. Даничић је био врло широкога погледа, и врло је с висока гледао. Знајући и ценећи у своме, предмету законе развитка, он их је примењивао свуда; гледао је свуда да им помаже и др их не спречава, да пушта и да олакшава, а да не отежава природан ток њихов. На двоје је увек гледао и тражио да се гледа: је ли главно добро, и је ли правац којим је писац пошао добар, као и да ли има дара и природне творне снагеу самога писца. Где би год то нашао, у свему би био лак и попустљив. А како је у опште мислио о тим стварима, може се видети по испису из једнога његовог писма од 30 Септембра 1879 године, које ми је, по некој другој ствари, писао. „Добро велите, стоји у томе писму, да је сто пута теже погрешку поправити, него ли је учинити. Ја бих рекао још, да би тре: бало највишој управи да је највећа брига и вештила само чувати развијање ствари да не зађу на рђав џјт