Godišnjica Nikole Čupića

400

па их оставити да се саме развијају. Доиста ће се свагда развити како треба, истина с муком, али без муке ништа не бива. Истина је и то, да свјетина често наваљује на врховну управу да нешто чини, и да је такоме наваљивању често тешко одољети!“.

У ономе „чувати развијање ствари да не зађу на рђав пут, па их оставити да се само развијају“ један је део програма и рада Даничићева у његовом утицању на нашу књижевност. Јер он,се не само старао да наше књижевне прилике „не зађу на рђав пут,» него и да он сам тај добар пут покаже, и да на њ упути, и тек тада би »оставио наше књижевне послове да се сами развијају“ И он је ово радио целим својим животом, али се највише осећала, и највише је деловала та његова радња међу 1857 и 1865 поглавито и за то, што је у то време она допста н најпотребнија била.

П.

Баш у ово време, у коме ми Ђ. Даничићу као бор• цу толико маха дајемо на пољима тТихога посреднога рада и утицаја, пала је и једна одсудна, последицама знаменита борба, која се по свему мора нанизати као последња карика на борбе међу Вуком Ст. Караџићем и Светићем (заједно с осталим Вуковим противницима) у које се самим почетком своје радње, · фРатом за српски језик и правопис,“ и Ђ. Даничић још 1847 године уме-

1) Сад већ не могу да се сетпм, о чему је била преписка. По свему се види да је реч о некој административној ствари. Али како Даничић овде говори за највишу управу, онако је сам увек радио сваком датом приликом, кад би год било на реду да он нешто упути овамо или онамо.