Godišnjica Nikole Čupića

07

Хус, Лутер, и Калвин проповедају нокорност према властима и кнезовима, и не признају пуну слободу савести. Но ипак њихова Реформа иде на руку политичкој и умној слободи а с тим и суверенству народном.

У овом смислу врло добро говори немачки писац, В. Ватенбах, на свршетку својих предавања о историји римског папства: „Подривене већ бејаху основе папства, с једне стране самом његовом кривицом, а с друге стране критичким истраживањем науке.... Ово што су поједини смели духови већ одавна казали, што се у Чешкој донекле и остварило, што је и од самог Лутера у почетку његова рада врло далеко било; то се сада о наступању новог доба извршило. Велики део Немачке, скандинавски север, Ипглеска и један део Францеске, Швајцарске пи Холандске одвајају се од католичке Цркбе, иду својим засебним путовима, и духови ослобођавају се све више од тешког јарма традиције (предања) и аукторитета. Јасно се види, куда је ове народе одвела ова, слобода кретања, овај неспречени развитак њихових духовних моћи. Није више могуће варати се, где се налази тежиште духовног рада и политичке снаге.... Из дубине народног духа потекао је овај покрет, незнајући за ситне обзире, који су богослове на црквеним саборима под уздом држали. С тога је остао залудан и без успеха сваки покушај помирења и новог спојења међу католичком и реформованом Црквом, и ако се о том вековима радило и мучило (').

Замерало се Францеским протестантима (Хугенотима) што су радили да у политичком смислу уреде

у) У Пће]т Уа(бепђасћ, Оезоћећје дев гопивећеп Рађз" «ћиого5. Вегћп, 1876., 300—801.