Godišnjica Nikole Čupića

С МОРАВЕ НА ВАРДАР 3

Лицем на Дмитров дан, 26 Октобра 1886, кренух се са својом породицом из Врање пут Скопља. После кише која је у очи тога дана падала, висови са севера и запада Врање беху покривени магловитим облацима, који се у толико већма црњаху што је са истока ведрије било. Хладан северо-западни ветар дуваше са висова. Поља око Мораве, кроз која се Морава као сребрна врвца, овамо онамо вијуга, пружаху се око малених у гомилу збијених села, која се овде онде виђаху, са знацима, топлијега времена које је пролазило и с видљивим траговима хладне јесени. На пољу које ће имати на пет стотина метара више површине морске, које припада пределу што раздваја воде Егејскоме мору и Дунаву, тај се хладни дах јесенски у студеноме северо-западноме ветру баш добро осећао. Али опет после јучерашње кише све имађаше изглед свежине и одморности. Ма да је земља, плодна, села изгледају оскудна и сиромашна. На некима се још види како су, као што слушасмо, постала од чифлика турских. Од људскога рада, око нам се немађаше на. чем зауставити. Ничега не бејаше што би обележавало какво год јаче делање. Ми смо се примицали крајњој јужној граници земље и цивилизације којој припадамо. За то ваљда последња села нису ми већ имала обичан тип села из краљевине. Једино насип железнички, са својим мостовима и стражарама, који је показивао пут К мору ик Солуну, излазио је пред очи као споменик и струја нашега, културнога рада. Он ми је будио многе мисли, али смо прелазили већ потоке и застранке, који су нас одвајали од границе. И на један пут нешто кућа с једне и с друге стране, једна стражарска кућица и српска тробојка; с друге стране друга гомилица кућа, турска стража и црвена. застава с полумесецем, показаше нам да смо на граници

краљевине.