Godišnjica Nikole Čupića

18 С МОРАВЕ ПА ВАРДАР

међу нашим народом читавих крајева, у којима се не зна за гвоздене а често ни за земљане пећи, и у којима се људи греју или ватром или жаром из мангала. Вук Ст. Караџић приповеда у Речнику под речју село како соба нема свуда по кућама, него се људи зими греју понајвише код ватре, а спавају по вајатима и онако у кући. Димњака, продужује даље, нема готово нигде по селима осем у Мачви поред Саве,и у Браничеву гдешто око Дунава и по влашким земуницама.

Кад се погледа мало у историју проналазака, ово неће бити за чудо никоме. Око ХИП века нигде на свету није било димњака, '| а без димњака је теже било имати пећи. Напред наведена белешка Вукова о стању у Србији у почетку овог века, показује како се људи често с малим задовољавају. Из тог узрока и из штедње или сиротиње и данас има, и по Србији, и по другим земљама на овом крају света, много више кућа него димњака. Остаје, дакле, питање шта је чинио и како се свет грејао зимиг2 На то питање имамо један одговор у типику св. Саве за Хиландар и за Студеницу који нам згодну светлост баца на мало час поменути старији обичај. Глава 40-та поменутих типика има о томе ове речи св. Саве: Заповедајем же избрати болним ћелију ва образ добра спеје болницу, и одрове поставити болним на вазлеженије и на покојиште, и работника им давати, јако сим работати васем. Аште ли по мојим грехом и мнози у језу упадут,

) «Димњаци су пронађени око ХП века. Стари су познавали само пеке или црепуље на троношцима — мангале — који се и сад зову ђгазето у Шпанији, а ђгачјеге на југу Француске. Наши предци Гали имали су место оџака рупе на крововима њихових колиба. До ХП века кухиња каква дворца пли манастира била је просто сваколика један велпки димњак, у коме је дим излазио на једну или на више рупа у крову». А. Кашђаца, Шзбојге де Та сушза оп Ггапсаће. Рага 1885, 1443.