Godišnjica Nikole Čupića

24 С МОРАВЕ НА ВАРДАР

привидним равницама. Јер кад већ почесмо хватати низбрдицу, равнице кроз које тече Вардар и оне планине међу Прилепом, Велесом и Дримом имале су страшно величанствену форму. То су били врхови више Маркове реке, ман. св. Димитрија, северно од Прилепа, огранци Караџице и Бабуне, којима је тригонометричко мерење на аустријској генералштабној карти дало висину од 2510, 1885, 1797 метара. Може се казати, да им се још не зна ни правог имена, ни праве мере. Равнице су стајале пред нама као плаветникасто-зелена тепсија, посута овде онде воденим просторима, који су се као сребро сијали. Поменуте македонске планине дизале су се до облака, пробијале кроз њих, издижући још високо од њих своју модро-плаву шиљасту главу. Ти висови, тако напрема се с других висова гледани, изгледали су ванредно импозантни, тако да ми се, чини ми се, никад планине нису учиниле тако високе. Шар се није могао видети, јер су га сувишном близином заклањале масе Кара-дага, ко е нас с десна нису никако остављале. Тако смо се подуго спуштали, имајући пред собом ту величанствену слику. Висови Кара-дага били су нам се још већма примакли, и ми смо гледали како се два три села ређају по његовој стрмнини једно испод другог. Тако се нарочито виде Мојанци. Најпосле сиђосмо са свим са висова, и код Харачина заустависмо се код чесме на последњој тераси висова. Одатле се лепо види Скопље на другом крају поља, које ту хвата на десет километара ширине, пружајући се много више у дужину пут југа. Кроз поље се видео као стрела прав леп пут за Скопље, стару нашу царевинску варош, а по њему овде онде видела су се, као растопљено сребро, окна или останци старога језера, које је у неко доба морало покривати целу ову божанствену равницу, и данас пуну влаге и воденога биља.