Godišnjica Nikole Čupića

_ =

из СРБИЈАНКЕ | 103

исто пакости, као и побијена му браћа. Али кнез Максим је улучио једном згодну прилику, те и њега убио.

Кад се је ово убиство могло догодити, то се тачно не зна. Али је сва прилика, да оно пада баш у време од лета 1811,. па до пролећа 1812. године, кад је између Руса и Турака трајало и за Србе обавезно примирије, које беше настало после руске победе и заробљења видинскога везира Ахмета паше. Дуго ово примирије с једне стране Руси употребише за преговарање о миру, који најпосле и би у Букурешту закључен (16. Маја 1812.) С друге пак стране у томе примирију нишки Куршид-паша Карађорђу је понудио особене услове засебнога турско-српскога мира. Но Карађорђе их није хтео примити из обзира на своје савезнике Русе, изјавив, да ће он пристати само на оне услове мира, које руски и турски цар буду уговорили и за Србију.

У овако важном времену обостраних преговарања о миру било је извршено оно убиство последњега Бјелобрковића. Српски Управни Савет схватио га је као грубу повреду примирија, која се морала казнити. Зато Савет одмах позва кнеза Максима на, одговор. Чим је кнез, још онако рањен у борби с Бјелобрковићем, у Београд стигао и Савету се пријавио, — одмах беше предан врховноме, од самих саветника састављеноме суду. Овај га као државнога преступника с места окује и затвори у ону страшну тавницу код зиндан-капије гор- . њег београдског града, а више данашње цркве Ружице.

После тога наскоро је отпочето и само суђење кнеза Максима, у које се и непозван беше умешао тадањи свемоћни министар војни и војвода Младен Миловановић. И ако је био речито брањен од мудрога и слободнога смедеревскога саветника Јанка Ђурђевића, кнез би вероватно ипак био осуђен на тамновање, да