Godišnjica Nikole Čupića

из СРБИЈАНКЕ 107

столећа у кући Рашковића; а с друге опет стране вероватној мудрости и умешности самих кнезова из те куће, — стање у старовлашкој кнежини морало је за време турско бити тако сношљиво, као да је она имала своју сопствену унутрашњу управу. Које дакле то стање, а које и само уважење, што та Рашковићи умеше стећи и очувати код Турака и народа, — беху главни узрок што се за последњих више од двеста година многи српски народ из Херцеговине, Босне, "пак и Старе Србије досељавао у Стари Влах.

Аустриско-турски ратови 17. и 18. века заиста су Србима уливали наде на скоро ослобођење од Турака, али место овога они имадоше као главну последицу само још јаче ослабљење Српског народа у његовим земљама. Овоме не беше толико узрок само учешће Срба у добровољачким коровима, који четујући свуда крчише пута главној аустријској војсци, — колико оне сеобе под пећским патриарсима Арсенијем Ш. и ТУ. Јер после ових сеоба редовно је следовало јоши безобзирно турско утамањивање оног Српског народа, који беше остао: у својој постојбини.

Као многе српске породице, тако је и Рашковићеву захватила струја оних великих народних сеоба у Угарску, те су се неки од њих одселили, а други опет остали у Староме Влаху.

Тако најпре налазимо, да се уз патриарха Арсенија 1. (1690.) у Угарску преселише: Јован, Мојсије, Илија и Мијаило, који беху синови истог оног кнеза Хаџи Арсенија Рашковића, што је у 17. веку основао

варошицу Сјеницу. Због великих заслуга, које су стекли.

ваљада четовањем уз царску војску по Босни и Србији, а нарочито при заузимању Ужица и Београда (1688,) или јој иначе како год бивши на услузи, — поменута четири брата Рашковића добише повељу од цара Леополда 1. (3. Јула 1691.) која је њих и њихова имања по Угарској и Србији заштићавала од свију могућих намета војних и цивилних царских власти.

Доцније (1737.) опет преселио се у Угарску с патриархом Арсенијем 17. (+ 1748.) и зет му Атанасије Рашковић, поведавши собом свога брата Јована и још