Godišnjica Nikole Čupića

из СРБИЈАНКЕ 109

жио Нешко, отац потоњега омиљенога владике ужичкога Јанићија Негиковића (+ 1874), који је обновио немањићску Жичу (1856.).

Максим Рашковић био је почетком овога века веома

чувен и уважен кнез у Староме Влаху. Бојећи се с тога, да ће и он тамошњи српски народ листом одметнути побунити), нововарошки Турци на веру га домамс с још осамнаест виђенијих старовлаха, те их с места све баце у тамницу, ставе у кладе (томруке) и окују. Али немирна савест празноверних нововарошана учини, те им ови невини заробљеници некако побегну.

Овако ослобођени Енез Максим одмах је добегао врсноме војводи Милану Обреновићу, који са шумадијском војском већ беше почео улазити у ужичку нахију. Под његовим заставама одмах је кнез Максим отпочео ратовати против Турака. У свима бојевима на ономе крају Србије он се је толико одликовао, да га је Карађорђе убрзо поставио за војводу Староме Влаху.

У овоме достојанству кнез Максим је провео све време до страдања Србије (1813). Тада га је у општој забуни заробио Сулејман-паша (Скопљак, па затворио у београдски град, одакле се он некако избавио, те у Земун пребегао. Овде је и кнез Максим са неким српским старешинама потписао молбе (8. Дек. 1814) на аустријског и руског цара, као и на кнеза Метерниха у Бечу, да би се милостиво код Порте заузели, да се српски народ у Србији престане гонити, мучити и убијати.

Из Земуна се кнез Максим преселио у Панчево. А чим је под кнезом Милошем нов устанак букнуо (1815.), одмах је и кнез Максим с неколико другова у Србију прешао, отишав правце међу српске устанике у Болеч, да опет против Турака ратује. Био је на Чачку.

По брзом свршетку овог срећног рата кнез Максим буде постављен за царинара у Раму, где је до 1817. године био. Од овда му се губи сваки траг.

Његов некакви рођак морао је бити и онај старовлашки кнез Јован Рашковић, који је са својом женом Александром и сином Николом још 1826. године у Кишењеву (Бесарабија) живео. Не зна се да ли има у Русији каквих потомака од овога Николе Рашковића.