Godišnjica Nikole Čupića

152 из СРБИЈАНКЕ

Јер уз његову војску они су као Фрајкорци или хајдуци четовали по разним крајевима Србије и Босне. Тада их је које где на разбојиштима равно петнаест изгинуло.

Овим ратовима рожански Симовићи беху до пре поле 18. века готово истребљени. Зато у аустро-турском рату од 1738. већ нико од њих није могао учествовати, како. у српском Фрајкору обркапетана Јована Ђуришића, тако ни у каквој год хајдучкој чети. Био је остао још једини Сима, син Драгутина Симовића. .

Овај Сима имао је шесторо мушке деце; од које је Милутин био најмлађи. Но године 1741. удари куга чума) у Рожанство, те покоси Симу, његову жеву и петоро синова. Само Милутин, коме је онда било тек шест месеци, преболе кугу и остане жив. Од кужне гуке на врату остала му је белега кроз цео век.

Малога Милутина примила је некаква му сестра. Под њеном је негом и надзором он растао и лепо се развијао у чистоме ваздуху Златибора, чувајући тамо стоку и учећи се сточарству. Ту је Милутин. као и многи. други Златиборци, научио самоучки читати и писати.

| Кад је петнаест година навршио, био је израстан, трезвен, окретан и одважан младић. Остављен самоме себи, а без игде ичега. Милутин науми изучити какви занат. Тога ради он 1756. године оде у Сарајево, где су онда свакојаки занати цветали. Ту је његово бистро око брзо провидело, да је од свију заната најиздашнији ћурчијски (кожухарски).

Да би га изучио, Милутин се погодио код ХаџиНиколе Селака, који је онда био не само први ћурчија,

него и виђен трговац сарзјевски. Код њега је он као ·

ученик и помоћник (калфа) провео више година. Својом послушпошћу, вредноћом, поштењем и верном службом Милутин је стекао толико поверење код свога газде,

уз војску првнца Евђенија савојског. У овом аустро-турском рату по

Србији и Срему оп се је толиким јунаштвом оданковао, да је најпосле постао обркнез гружански. Као такав Станиша је у великом уважењу дуго живео у Крагујевцу. У близини овога места он је саградио (1735)

мопастир Драчу, који п данас постоји.