Godišnjica Nikole Čupića

156 из СРБИЈАНКЕ

веће личне и имовне безбедности и ради школовања сВоГа сина.

Што је намислио, то је Милутин заиста и учинио. Јер 1797. он је прешао у Аустрију и настанио сеу Земуну. Овде је одмах купио житарске лађе и срећно отпочео велику трговину с храном. Радио је у свези са познатим спахијом и српским добротвором Марком Сервицким из Кањиже.

Година 1805. била је за Милутинову радњу врло несрећна. Јер од четири његове лађе (растоваче), које беху житом и кукурузом натоварене, остаде му само једна. На име прву, житом натоварену, аустријска војна власт узаптила је код Ђура; друга, кукурузом натоварена, изгорела је у Будиму ; трећа, пуна жита, утопила се у Сави, кад је за Сисак путовала; четврта, житом натоварена, срећно је стигла у Сисак, где јој је товар био добро продан. Но и после свију ових случајних оштета Милутин је још важио као имућан земунски трговац.

Чим је 1806. године Београд у српске руке пао, одмах је и Милутин из Земуна прешао, те покуповао неке куће, дућане и магацине на Дортјолу, близу негдашњих зидина од двора принца Евђенија савојског. Ту се он настанио, па отпочео у великом трговати разним сировинама (вуном, кожама, лојем, воском, медом и др.), које је из Србије извозио. Но и увозио је по некад робу, која је служила ратним потребама.

Милутин, који је као петнаестогодишње сироче изашао из Србије и у њу се тек као имућан н искусан шестдесетпетогодишњи старац повратио, — није могао лично у њеном ослобођењу учествовати. Али да му је ово заиста на срцу лежало, то јасно доказују они разни начини, којима га је он свом вољом и енергијом потпомагао. Тако оне славне 1809. године Милутин је тадашњем Управном Српском Савету поклонио 10000 вагана банатскога жита, да се ово народу за семе подели. То жито довезла је у село Остружницу Милутинова лађа растовача. Ту је оно истоварено и по жељи дароваоца заиста и подељено било. Али овом приликом Савет за-