Godišnjica Nikole Čupića

153 13 СРБИЈАНКЕ

пламен од руку разјарених Хајдук-Вељкових бећара. — и крепкодушни старац Милутин је за осталим: прешао у Земун. Овде је он неко време провео, па после с другим Србима у Бесарабију отишао н у Кишењеву се настанио;

Како Милутин није био ни војни ни цивилни чиновник пропале српске државе, то он није добијао никакву руску пензију. А да би ипак могао живети, он је онако стар постао закупник туђих земаља, које је обрађивао и нешто раном трговао.

Године 1817. умре Милутинова жена, с којом је врло лепо живео. Тај осетан удар и ако је био кадар да потресе, ипак није могао да сломије чврстога старца. У тој невољи дође му син из Србије, те су тако заједно неколико година у тишини поживели, један земљу радећи и тргујући, а други смишљајући план, прикупљајући. и сређујући сваковрсну грађу за своју Србијанку, ксју је онда и написао.

Милутин није намеравао у Бесарабији за свагда остати, па чак ни онда, кад му је од власти било понуђено 500 десетина земље, али под условом, да као сваки насељеник (колониста) н он мора постати руски поданик. Ту је понуду он одбио и доиста се пред рускотурски рат (1828) у Србију вратио, па настанио у Београду код своје негдашње рањенице Маце, рођене Се-. лаковић, коју је негда, док је још имућан био, удао за некога Илију абаџију (кабаничара).

Чим је у Србију дошао, одмах се Милутин обратио кнезу Милошу, с којим се још из времена Кара-

су ближе познавали његову разгранату радњу, големо прилагање отачбини, обилно доброчинство ни уљудан начин живљења његовога.

Исто је казивала и Јула (Милица), рођена сестра Милан: Марковића, бившега учитеља тополскога у време Карађорђа, а тетка српског капетана Илије М. Марковића (тополца). Она је Милутинову кућу добро познавала, јер је у њој бар десет година живела. Њу је Миаутин још у Земуну нашао, па као сироту усвојио и са собом 1806. у Београд превео. Ту је Јула све време до 1513. код Милутина провела, гледајући својим очима, како му се кућа дизала и јачала.

После пропасти Србије и Јула је са својим поочимом и помајком прешла опет у Земун, гле се и удала за неког малог царинарског чиновника, па после као удовица код Милутинове снахе Марије у Београду умрла (1910).