Godišnjica Nikole Čupića
66 из СВОЈИХ УСПОМЕНА
о =
ђох невезану једну драгоцену књигу, и узех је прелиставати. У оца Неше ручали смо ја, учитељ Василије Боровњаковић, и брезовачки кмет.
После ручка, поред другога разговора, исприча нам домаћин како га је, како он вељаше, „онај враг из Трешњевице (Ћирић) затракивао,“ па ме онда упита: шта управо значе речи: Нагч; Б5:334коннма патемАа твоима' — НШаучићу безаконике да иду твојим путовима, Господе! Одговорих ја.
Старцу синуше очи од радости, кад се увери да у светој књизи нема онаке бесмислице бакву му је истављао несташни Ћирић.
— Ишти што хоћеш, рече он тада :: — да ти по клоним за то !
— Поклоните ми ову књигу, рекох ја, и показах шта држим.
— Дајем ти је с алалом, викну задовољан домаћин.
То је била Србијанка Симе Милутиновића, коју сам после тврдо укоричио, и коју и данас чувам и веома ценим !
Хаџија из Вољавче. У манастиру Вољавчи, у Руднику, повише села Стргара, бејаше игуман неки Хаџија Мијаило, кога је сва околина знала, и галмд, поштовала. Правога имена није му многи ни
, него су га, они који су близу, звали Хаџија,
и који су даље: Хаџија из Вољавче“!
• Игуман Вољавачки Максим, потоњи Хаџија Мијаило, како «чи у Вољавчи, довео је 1815 године, с Љубића, главу јунака ка Рајића, и сахранио је у манастирској цркви уза зид дево је певнице.