Godišnjica Nikole Čupića

72 из СВОЈИХ УСПОМЕНА

Ђак јаше за њим. Дошавши кући бонога, Хаџија остане код њега и на конаку, разговори га, осоколи га, понуди га свим својим понудама, упути га како да се у болести гледа, и још му очита, црквену молитву.

На поласку, други дан, наручи му да се узда у Бога, да се не плаши од болести., зли да се и за смрт спрема!

— Знаш, брате, ко се није родио, тај неће умрети. Али треба и мрети онако како Бог милује. Кажи, ако си ком што дужан, а не за60рави и ако теби ко што дугује. Душу своју чувај најпре, па, Бог ме, не заборављај ни своју тековину! У здрављу, Боже дај, да се здраво видимо ну мојој кући!...

Ако овакав боник оздрави, он никад неће заборавити Хаџији ову пажњу. „1 ако премине, његов је род памти, и одужује је Хаџији, и Манастиру!

У повратку, приближивши се Манастиру, Хаџија стане куцати штапом у стрмена. То се чује, и из Манастира сви поустају, отворе капију, и гологлави га дочекају, прихвате коња, благослове

е, пи у руку га пољубе. Он прво уђе у цреву, те се помоли Богу, па излази, иде у ћелије и наставља обични свој живот и рад.

Зато се тако дуго и памти Хашија из Вољавче!

Пош Јован из Јарменоваца. У осоју планине Рудника, у селу Јарменовцима, живео је онда, аи доцније, неки Поп Јован Крстић, познат у својој ближој, а п подаљој, околини.

То бејлше обичан сеоски попа, али имаше двоје са чега бејаше необичан и поп и човек.