Godišnjica Nikole Čupića

ДВЕ ГОДИНЕ У СЛУЖБИ УЧИТЕЉСКОЈ 13

Под старост је остао удовац, а бој се ни за пошина живота није био велики кицош, па, што оно кажу да нема већег бошца од попа удовца, Поп Јован бејаше, као какав над све божјаке божјак! Црн, чупав, нечешљане и косе и браде, с улепљеном, спљесканом читакињом на глави, с масном од зноја јаком око врата, са дроњавом антеријом, с испараклисаним џубетом, Поп Јован је на путу пре могао препасти него обрадовати сретпика!

Никад се није смејао, а товорио је још пренемажући се, као какав духовник —- испосник !

Међу тим био је пун натучен таких досетака пи прича да човеку, који га слуша, некад хоће сузе на очи да ударе од силнога смеха.

Ево тек неколиких његових досетака:

Поп Јован је начинио нову црквицу у свом селу. Један га путник упита:

— Где вам је та црква, оче Јоване!

·.— Доле, код водице, смерно одговори Попа.

—- А зар имате н „водицу“, упита путник, мислећи да је то каква лековита вода, уз коју обично иде и каква прича.

-— Имамо, ја како!

— Како се зове та водица :

— Зове се Јасеница, Господине !

— Зар је Јасеница (река) Света водица"

— А како да није, драги Господине, кад она брашно, меље, и сваку нечистоту пере !!

Један путник, преноћивши у Јарменовцима, и други дан, желећи ићи на Острвицу, упита:

—- Хоћете ли и ви са мном, оче Јоване;

— Хе, мој Господине! Хоћу ја што ћу; И да нећу — морам. У српском језику никад се не