Godišnjica Nikole Čupića

ПУТНИЧКЕ БЕЛЕШКЕ О БАЛКАНСКОМ ПОЛУОСТРВУ 119

„не плаћају харача. Међу тим селима главно је „Кимара, на врху једне кршне стене, окружене са „евих страна провалама. У томе селу има места, „где се, на случај потребе, може склонити сав народ „тога предела. И ако би их власт хтела напасти „С мора, они се повуку у планине готово непри„ступне, и отерају са собом и своја стада; а ако „би их ко напао са суха, они се бране на про„ласцима тако тееним, да би ту могли уништити „читаву војеку, ништа друго не чинећи, него котр„љајући озго камење на њу. Њихово је приста„ниште Рогјо Рапогто. Вере су грчке и под влашћу „еу владике јанинскога, који је на два дана даљине. „Како су од храбре расе маћедонске, цене се за „добре војнике, а краду онако исто добро као и „Маниоти, за које се зна да воде лозу од Лаке„демоњана. И једнима и другима, дакле, стари су „били чувени по ратоборности, а садашњи су људи „тих крајева чувени по крађи и отмици, јер се „говори да они продају хришћане Турцима, а Турке „хришћанима. (стр. 44— 42)“. Мало даље, на стр. (2—73 говори се о Маниотима, такође славним гусарима морским и страховитим крадљивцима. Мања је град и варош у Мореји. Она се дуго држала у независности од Турака, бранећи своју слободу и оружјем. Једном приликом пристану они да Турци у њихову крају подигну две тврђаве. Турци то изврше тако вешто, да данас нема ниједнога Маниота . који харача не плаћа. Услед тога многи су се иселили у Пуљу у Италији. Ове смо белешке навели да покажемо како је под Турском на разним местима било, е пристанком или без пристанка средишње власти, самосталних крајева и предела, мањих или већих, где су то прилике допуштале. Изгледа.