Godišnjica Nikole Čupića

ПИСМО КНЕЗА НИКОЛЕ ВАСОЈЕВИЋА 14

сјео сам ја на пароход Наполитански „Францеско 1“ и бити може на вјеки оставио Неапољ и Италију, која премда се зове вртом Европе, далеко је, за моћи сравнити се е Францијом и с Англијом. Да Вам истину речем, Везувиј је тронуо био чувства моја, и ја и дан данашњи јошт не могу опоменути се от онога изумљенија, које су ми велики и мали кратер причинили; но питам ја: кој је тај смртни, који се не би ужаснуо, кој на врх височајше горе у хладне области под својим ногама пред собом видјети ошширно и оком необјатно огњено језеро, бездну от 120 корачаји глубоку (300 нога енглески) и на 560 корачаји пречином широку, која бљуваше огањ и огњене ријеке из себе пизригаваше — да, ја се јошт живо опомињем, у каквом изумленију бијах онда, кад Госпожа Брествар, видећи ме на крај ове велике пропасти замишљена и руком главу подупревши, рече ми ове ријечи: |

— Римпсе Уаззобуњећ, тазрозе% (Књаз! Ви сте нерасположени; то јест, нездрави ')

— Не, рекох јој, но овај ужас и ово чудо јестества тронуло ме је, и сад видим, да земљесловци (геологи) ни најмање не гријеше, с" бесчисленими вјеројатностјами доказивајући, да је земља. наша, била, некада огњено море, која послије четирп тисуће љета окладивши се, почела производити царства животних. Горе и планине на њој нису ништа друго, него подњатија (елевације) волканическа, које је земља у теченију охладњенија својег причинила, п проч.

Говорим Вам, љубезни мој, да сам, остављајући Неапољ, јошт у овом изумленију оком мојим пратио дим Везувија — и најпослије изгубио га. —