Godišnjica Nikole Čupića

ПИСМО КНЕЗА НИКОЛЕ ВАСОЈЕВИЋА 175

— Ено оно је, што се далеко пред нами бијели. А ова башња, која се при коначности ове пешчане косе наоди, то је мисински Фарос, на старом древном Фаросу сазидан. Он освјешчава бродовима ноћу и указује морепловцам, гди су опасности.

Ево нас на конец у проливу мисинском, на водама средиземног мора, које су у старој древности често биле позориштем морских битака, а особито у Пуническој војни Рима се Картагеном. Брегови сицилијеки и калабријски нису на мене имали никаково впечатљеније, на против све ми се овде показало дивље, а особито Калабрија, која мало чим различи от Черне Горе. Впрочем чудна ми се показала Сицилија; она је сва гориста и обработана свуд. Почти по свију верхова горах види се капеле и цркве латинске, из којега сам могао закључити, да и овде свештенство латинско имају своју јаку силу.

Говорећи о проливу месинском, и он има своје прелести, а особито ради тога, који није видио Цариградски пролив. — Најпослије

Јунија 2 (14) у 85 часова утра стигосмо срећно у пристаниште Месине, приморски славни трговачки град е' отличнима палатама и великољепними зданијами, у којему има пет стотина цркви и около четрнаест тисућа попова различног реда. —

Овде сам ја био веома лијепо примљен и јошт љешше испраћен; посјетио сам све боље и боље храмове, училишта, книгохранилишта и народња најзнаменитија зданија, а особито борса и судејски присудствени мјеста, карантин и таможњу, једном ријечију, ништа памјати достојно испред очију моји сакрило се није. — Једно само остало је мноју забвенију предано, и то не по презрјенију, но јединствено из строгог набљуденија њеких правила