Godišnjica Nikole Čupića

180 ВАСОЈЕВИЋИ, ПОЛИМЉЕ, МЕТОХИЈА

нину да турско име, које мора сваки чобанин да памти и носи до повратка. Тако је и Петар Делевић с Буча добио турско име „Пемо—Цемо“ које му је и остало у животу као познато у народу и његовим потомцима служи као презиме: Цемовићи. који су Делевићи.

Тим је начином и Иван добио име „Куштриш“, под којим је остао као некада позната личност на Лиму, које му је дало могућности де се могао оженити Српкињом Мухамеданком из посавине, те је за њ као чобанина пошла и покрстила се; али је то доцније стало живота обоје њих под гомилом, на Ситној Луци.

Ћехаја морао је имати помоћника, и ови на путу при одласку и у повратку морају да се старају о свему, као: о конацима, тескерама, сигурности, храни ит. д. Они траже мјесто зимовању, набављају храну, погађају, закључују погодбу и међу чобанима одржавају ред. Они и код власти дају одговоре. Зато се за ћехају тражио свагда човек разборит и добро се плаћао, па и чобани морали су бити за тај посао по избору.

Тако изимљена стока враћала се истим начином до мјеста одакле је пошла, и тада је сваки своју стоку лучио, јавио својој кући и катуну раздвајајући се најљубазније са ћехајом и међу собом.

Овце су крупне сорте „баце“, са власатом вуном; козе су црвене козети, од јагњади добра је јарина, јарад прве године не стрижу, говеда су већином црвеке длаке или сиве, а виђа се и друге боје као црне, пепељаве, нажуте, шарене и. т. Д.