Godišnjica Nikole Čupića

192 ШКОЛЕ И ШИРЕЊЕ ПИСМЕНОСТИ

Михаила УШ (1261—1282), који је у Цариграду изнова отворио неколико школа. Ове школе почеле су тако цветати, да за време Андроника Старијег (1282—1828) постадоше средиште образованостп. да двор Андроника Старијег Нићифор Грегора вели да је био „средиште свеколике образованости, средиште, где се скупљаху учени људи, п најбоља вежбаоница умног усавршавања“.

Византиски владаоци, јако су се старали око ширења просвете. Исто су се тако трудили и преставници црквене власти. Трудом једних и других народно образовање у Византији доспело је до високог ступња, особито у ХГи ХП веку. Али у ХШ и ХГУ веку настаје опадање у толико брже, у колико су јачи и успешнији напади околних народа на византијску империју, као Турака Селџука, Турака Османлија, Срба, Нормана ит. д. У колико је опадао друштвени живот у Византији у толико је опадало п народно образовање, па и школе и ширење писмености, али опет Византињани су имали својих школа и учили се у њима чак до пада пари града 1453. године.

Да у кратким потезима обележимо, каквих је школа било у Византији, у којима се учило, васпитало и образовало и кроз које се ширила писменост и образованост у народ. Према томе ко је отварао школе, ко их издржавао, оне се могу поделити на школе државне или царске и на школе црквене и манастирске.

1. Како вели И. Соколов, царским школама, називале су се оне, које су оснивали византијски императори и издржавали из својих срестава. Ове су школе биле државни заводи а оне, који су се у њима учили, издржавала дарска благајница. На-