Godišnjica Nikole Čupića

1: ШКОЛЕ И ШИРЕЊЕ ПИСМЕНОСТИ

време Стевана Дечанског пооштрена, што је знак да је писменост јаче коракнула напред, те се свештенство није морало регрутовати из меропшког сталежа. Та наредба гласи: „Поповски синови, који „Ењигу изуче, да стоје с оцем на свом делу, ако „Ењигу не изуче, онда да је меропах. А да се поп „од попа стави. А меропшић ако књигу и изучи да „је опет меропах“.

Ови поповеки синови могли су школу учити код својих родитеља. Али да је по парохијама морало постојати школа доказ је и то, што се налазило изучених и сокаљничких синова и меропшких, који су раније толико спреме добијали да су могли. и свештеницима постати.

Сад да приђемо још и оном помену народних песама, где протопоп Недељко говори да је код њега учио син Вукашина краља, Краљевић Марко. У том помену, а поред горњих, могло би се закључити да је по градовима поред протопопија било школа, онако исто, као што је било и у Византији.

Али најглавнија средишта за ширење писмености у држави Немањића беху манастири, те по томе од највећег су значаја манастирске школе.

Сви Немањићи, почевши од Немање па до последњега необично се много стараху око подизања манастира снабдевајући их многим добрима особито земљом. Тако да поједини манастири имађаху велика добра одакле се сами издржаваху. Као најглавнији манастири беху Студеница, Жича, Дечани, Сопоћани, Бањски манастир, Милешево, Градац, Лесново, Трескавица, Ђурђеви Стубови ит. д. Сви ти манастири беху махом уређени као најчувенији српски манастир Хиландар у Св. Гори. У Немањића држави после велике властеле најглавнију