Godišnjica Nikole Čupića

ШКОЛЕ И ШИРЕЊЕ ПИСМЕНОСТИ 991

„ушисавше тлобарем, да нису вољни глобари ни за „што забавити кому“.') |

Да се све ово изврши у свима крајевима државе Душанове мора се претпоставити да је писменост морала ухватити јачег корена у народу. Али осим судија, пристава, глобара, кефалија и других, који су као чиновници морали бити писмени, морали су бити писмени и становници српских градова, јер се знало и у оно време колику услугу ЧИНИ писменост занату и тргозини. Ово се нарочито тиче и оних страних насељеника, који су привремено живели у српској земљи бавећи се трговином.

Раније поменуте одредбе из појединих хрисовуља, које се-тичу поповских синова, могу нам послужити као мерило како се ширила писменост међу Србима. Такогиз бањске хрисовуље краља Милутина, која је из друге десетине ХГУ века, ) видимо, да су сокаљници и меропси, кад изуче књигу, могли п0стати поповима. Баш ова привилегија оних, који изуче књигу била је мамац, која је привлачила меропхе а и сокаљнике да по могућству децу школују надајући се да ће тиме свој положај променити, јер је овај код ова два сталежа постојао све тежи и тежи е јачим развитком српске'државе. Сокалнички и меропшки синови могли су постати попом само у оно време, кад је писменост мало била развијена, али кад писменост ухвати ширег корена међу свима сталежима, кад писмених људи беше више у старој српској држави долази и јача подвојеност на сталеже и гледа се да неко не може путем своје писмености да се опрости сталешког положаја. ха

1 Наводи 55 су по издању г. Ст. Новаковића. (раније изда ње од 1870 год.). а 2 Споменик срп. краљ. акад. ТУ стр. 7“.