Godišnjica Nikole Čupića

БЕЛЕШКЕ О ВАРИЈАНТИМА СРП. НАРОД. ПЕСАМА 267

да се растану, па да сваки за себе гледа како ће се дохватити угарскога земљишта. Други дан је јахао Хуњадија сам на уморноме коњу своме. Ваљало му је ударити врлетима, не би ли сигурније прошао. Истога дана мораде оставити коња свога, који се услед ванредних напрезања последњих дана истрошио. .. Хуњадија је наставио пут пешице. Из шуме једне, поред које пролажаше, испаде чета Турака. Два Турчина полетеше на њ. Дохватише га и прогтласише робом својим. Дружина им отиде даље, а њих двојица остадоше, да деле што се у роба нашло. Све лепо делише и поделише, док дођоше до златног крстића, који је Хуњадија о врату испод котуље носио. Ту нешто запеше. Реч по реч, све жешће од жешће, док се као прави пеливани не дохватише у коштац. Хуњадији севну једна мисао кроз главу. У тренутку трже сабљу једноме од оне двојице, удари једнога од њих жестоко, који паде доле, што кад други виде, утече у шуму. И Хуњадије нестаде негде у планини,“

Држимо да је у пстоветности онога што песма пева и овога, што историја казује најлепша потврда, да је народ опевао и Јанкову погибију на Косову. То, у осталом, није ни чудо, јер је Јанко идентиФикован с осталим јунацима српским.

Чак је и завршетак Јанкова бежања — његово тамновање у Ђурђа — нашло одјека у народној песми. У истој збирци пеема под бр. 10 пева „Кад је Ђурађ деспот ставио Јанка војеводу у тамницу“. Сам почетак гласи: :

Рањен Јанко допаде са Косова равна поља,

Он ти јунак допаде на ону страну Смедерева,

И он стражу кликује па мирим од Смедерева.

Да би њега привезли на ону страну Омедерева.. с