Godišnjica Nikole Čupića

ВОЈВОДА ПИКОЛА СКОБАЉИЋ 127 припадало њему као и околне земље на десној обали Јужне Мораве, а вероватно по поменутим горе доказима, и Врање и Иногоште. Овде је одвојио један део војске и оставио противу њих на граници рашке земље, Т. ј. оне српске земље која је тада била слободна, а сам је се, с осталом војском путем Софије и Ниша, кренуо на северну деспотовину, извештен, нема сумње, да је деспот Ђурађ оставио земљу и прешао у Угарску.

Вредно је да се види каква је свест пожртвовања, била код ових устаника, које су, нема сумње, уредили и спремили војводе деспота Ђурђа. Ово се види из причања поменутог Михаила. Дознавши, вели Мих. Константиновић, да је султан Мехмед П, по освојењу Цариграда, прекршио примирје које је био уговорио с деспотом Ђурђем, устаници ово јављају своме деспоту, да се султан спрема, са свом својом силом, у српске или рашке земље. Овако они поручују деспоту: „Турски цар иде противу нас с целом својом силом, шта да чинимо; ми смо вам напред изјавили, да ће нас тај турски пас преварити; зато да знате сада, да је наша намера та, пре него што ћемо дати напе жене и нашу децу пред нашим очима отимати и одводити међу поганике, волимо изгубити наше главе и с њима се бити. Зато дођите нам у помоћ, са што год више можете војске; ми имамо у Ситници једну војску а другу у Глубочици или Кислини. дЗнајте то и "незадржавајте се. На то им је одговорио деспот: „Не могу тако брзо саставити војску, јер краљ Владислав није сад у Угарској, који би ми хтео у томе дати помоћ; зато оставите се за сад свега, па ако се турском цару за сад и предате, ја ћу вас с божјом помоћу опет ослободити“.' Али устаници су, са Скобаљићем својим вој-

1 М. Константиновић из Островице, од Др. Ј. Шаарика, стр. 91.