Godišnjica Nikole Čupića

144 ГОДИШЊИЦА

по одласку турскога кајмакама, беше учинила нека привремена власт од неких грађана лесковачких. С овима су се ти људи у Дилавер-беговој кули допитивали: шта да радер

„Из Лесковца им се слала по која кремењача, по мало барута и порука: да се држе а српска ће војска скоро доћи,“

Поменух раније одакле им је претила опасност. У томе дође у Лесковац поменути Влајко Стојановић и оде у Вучје међу устанике. ·

„Како дође, одмах дружину уреди, како треба за бој и кулу утврди за одбрану што се боље могло.

„Тек што је Влајко уредио своју дружину за бој и кулу утврдио за одбрану, Арнаути, дознавши да међу устаницима нема. редовне српске војске, примакну се кули, да устанике растерају, па да јурну на Лесковац, да га поробе и лпопале. Овде пмам да приметим ово. Било или не било редовне војске у кули, Турци — Арнаути нису смели да иду даље долином р. Ветернице ка Лесковцу а да им усташи српски остану иза леђа те су се морали с њима да боре.

„Беше 22. декембар 1877. год. Хиљада и двеста Арнаута с пет стотина коњаника, груну на Дилавербегову кулу тако слободно, тако безбрижно, као да их из куле ни зврчка зврчити не ће.

„Из куле се, по команди Влајковој, оспе редовна смртна ватра. Бој се заметне очајнички. Арнаути држећи да међу устаницима нема српске редовне војске, нападаху као да хоће руком живе противнике да хватају. Устаници су гађали само у месо!

„Кад нападачи изгубе преко сто људи, онда тек почну звати рају на предају. Кад им се на то одговори ватром из пушака, онда они стану палити околне куће и привлачити сламу и сено те потпаљивати капију од куле.