Godišnjica Nikole Čupića

ОБИЧАЈИ У ЦИГАНА БРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ 951

дана), четрдесет дана (саранда ђиве), па на пола године (оташо бреш) и о години (бреш) — и то је све. Све ово врше чергари без оџе.

За мртвацем носи женскиње по некад црнину за неко време, највише за годину.

Понеки Циганин захтева да се са свирком сахрани.'

Мртвац може да се повампири, да постане чотано (вампир), али сваки човек не може да се повампири по то зависи од тога каква му је Фамилија. Кад се Циганин повампири постаје касапин, али никад месо не мери на кантару, већ га узме на мали прст и одмах зна колико је. — Кад се вампир начне ножем или иглом одмах се спитијоше (постану од њега пихтије). Вампир се може уништити кад се раскопа и на њега наспе врела вина.

Давно досељени Цигани у Јагодини, кад се ко разболи, веома га ревносно обилазе, доносе му понуде, а ако је сиромах дају му и по коју пару да се лечи. Ако је болесник тешко оболео скупи се око њега 10—15 Цигана из комшилука и мушких и женских па га чувајуи труде се свакојако да му муке ублаже. — Чим пак 60лесник умре, одмах згреју воде и окупају га, купе му

' Д-р Сима Тројановић у својој етнографској скици о Циганима (Сришски Књижевни Гласник за јануар 1902. стр. 85.) вели: У „Србији радо, а у Крагујевцу се може чешће видети да Цигани покојника прате са свирком веселих игара. Чергари не подижу хумке на гробу, али по каквом дрвету или иначе белегу упамте и до године, ако је могућно, дају му даћу; ту се опет веселе, певају и играју, па и присмоче, јер друкчије не може бити.“ — У једној приповетци из циганског живота, али не стоји којих Цигана, казује се, како је Циганин, кад му је умрла жена, заклао прасе и наредио да му се свира а он почео да игра. Кад га је свештеник за то прекорео, он одговори: „Кад смо се састали и онда смо се веселили и играли, па зашто да сад не будемо весели, кад се за увек растајемо 7 То је наш цигански обичај!“ (Цигански живот, Нови Сад, 1887. страна 16.). и