Godišnjica Nikole Čupića

СЕЧА КНЕЗОВА о9

мене белешке, које тако и одређују време правога почетка. Једна је белешка од митрополита Стратимировића.

Он почетак устанка ставља изрично у декембар 18083. године, као што сведочи његова властита записка, саопштена у Гласнику Друштва Српске Словесности. Друга је белешка у неке врсте летопису земунскога учитеља и савременика Симе Теодоровића. Ту стоји под 1808. годином „Начало Револуше Сербјанске...,“ као што се види из рукописа бр. 528. у београдској Народној Библиотеци.

Према подацима, који нам стоје на расположењу имамо овај ред дахпскога путовања.

По казивању Симе Милутиновића („Начало Устанка Сербов“ у 1 ч. Србијанке) први се кренуо Мула-ЈусуФ, који је најпре изишао у Врчин, Нахије Грочанске —

„Прокомешат' Србадију туда, „И оплевит' замјечење ближе.“

О жртвама тога његова изласка говорићемо мало даље.

У то је доба пошао и Кучук-Алија, најопачији Дахија, који је својом руком сасуо Мустај-паши олово у груди. Џо казивању Симину (Србијанка, 1, 88.) он, „отребивши“ Баничину, оде у Ћуприју, где „тајносно изодсјеца главе“ намењеним жртвама, па се врати, вероватно не право, у Београд. На том је путу, закачивши и Пожаревачку Нахију, провео свршетак декембра и почетак јануара. Кад је Хаџи-Рувим, наскоро по Св. Сави 1804, дошао у Београд, затекао је, као што ћемо даље видети, ту Кучук-Алију по повратку му с пута.

Доцније од обојице кренуо се у крв Фочић Мехмедага, о чијем путовању имамо сачуваних података више но о путовању осталих. По рачуну Баталакину Фочић Мехмед-ага пошао је из Београда од прилике 18. јануара; у Зеоке је стигао кнезу Станоју на ручак истога дана око подне. Одатле је продужио пут и прешавши Љиг ушао је у Нахију Ваљевеку. На граници Београдске и