Godišnjica Nikole Čupića

ЕТНОГРАФСКО ГРУПИСАЊЕ 119

доцнијим вековима биле природни путови трговини и ратним походима, који су се кретали од Дунава ка обалама Јегејског и Мраморног Мора и обрнуто отуда на север ка Дунаву. Видели смо да Балкаџп има правад ИЗ., али при свем том због многобројних превоја није могло бити препрека ширењу бугарског народа на југу пространи софијски басен. Одавде на југо-исток ишло је ширење у пространу и примамљиву маричку долину још лакше. Исто тако није било великих сметњи ни њетову ширењу на југо-западу кроз попречне долине у Стару Србију и Македонију.

Кроз средину Србије иде од Дунава на југ ка солунском заливу моравско-вардарска долина, најважнија долина на Балканском Полуострву. Простирање српекога народа са севера на југ ишло је у главном кроз ову долину. Тамо у Старој Србији и Македонији, на области родопског планинског система, извршено је његово ширење на. исток и запад од Вардара кров попречне долине. Ту су Срби наишли на старије становнике Балканског Полуострва: Грке и Арбанасе и с њима се измешали. Одмах после њих дошли су с истока попречним долинама Бугари, а с југа и југо-истока Турци. Последица свега овога јесте горе поменута мешавина балканских народа, извршена до крајних граница овде, на областп родопског система.

Поменутим двема долинама користили су сеи Турци, у ратним освајањима а још више у етнографском ширењу по Балканском Полуострву. Пре српског устанка од 1804. "год. већи део становништва у долини моравској припадао је турској народности, нарочито по варошима. Тада се могаше још боље видети етнографска улога ове долине за целу западну и северну Србију. Исти такав значај имала је маричка долина за Бугарску и Источну Румелију. Поселе устанка етнографски односи у великом