Godišnjica Nikole Čupića

128 ГОДИШЊИЦА

зије имали и специјално својих разлога за израду тога посла. а О преводу „Слова“ бавили су се од Срба: Милош

Светић — по правом имену Јован Хаџић, владика Петар Петровић— Његош — песник „Горскога Вијенца“, Огњеслав Утјешеновић—Острожински — песник „Не-

дјељка“, и Данило Медић. Први, трећи и четврти превод штампани су у целини, а други је израђен само у одломцима и до данас је остао необјављен.

Први је преводилац, Светић, стојећи на гледишту противном Вуку Караџићу, налазио да и само биће „Слова“ потврђује на неки начин исправност његова гледишта. Околност, што се тај споменик налази на старом језику, с кога се на нови књижевни језик руски мора преводити, говори у прилог — држао је Светић "— његова уверења да је и српски тадашњи језик далеко од старога баш и народнога језика. А Вук је супротно томе учио.

Други је преводилац, Његош, у томе могао наћи само нових доказа за величину руску, која га је просто пленила нарочито у прво доба његова рада. С краја јула 1888. пише он Вуку Караџићу из Петрограда: „два лотросђљ сћтихђ се да самђ ти обрекао писати изђ Петробурга... Но како нећу закаснити, и како ли ћу сести писати кадђ и незнашђ да самђ на землђи, но мислишљ, подигнутђ Дедаловњимђ крилима да изђ воздуха сматрамђ или у сну да гледамђ столицу единовђрнаго и единоплеменога цара словјнскога; столицу, која се у пуномђ смислу назвати може цара и то управђ Великога... Наслађувмђ се предивнјемђ погледомђ и прекрастемљ здашима Петробурга, разномђ искусномљ архитектуромљ дворовахљ, царекјехђ, храмовахђ Свемогућему уздигнутехљ и величественима паматницима возвигнутема основатело ове столице и просвфтитело Росте