Godišnjica Nikole Čupića

ДЕВЕТ ПРИЛОГА 129

како годђ и другима мудрнма нђфму послбдователђима. Свака безпристрастнии овђе дошавши мора рећи и рећиће: рускт е народљ великљ, а цар рускога народа Велики; свемогућа е рука творца излила благодат на цара русте и на савђ нЂговђ домљ, свемогућа 6 вола творца возвисила руспо до овога степена, свемогућа 6 рука владике излила свое богате даре просвђцена и човеколобта на дворане...“ Под таким је утисцима Његош био још дуго и дуго после тога, читао је руску литературу ориђиналну и преводну, па је по руском преводу покушао да преводи и „Илијаду.“

Острожински, трећи преводилац, нарочито је истицао узвишеност православља у своме певању а особито

је то чинио у алегориском спеву „Недјељку.“ Појамно је колико га је могла одушевити стара руска песма.

Четврти је преводилац, Медић, и преводио и штампао тај посао у Петрограду. Словенско одушевљење и нарочито одушевљавање Русијом види се у сваком раду његову. Отуда и његово интересовање о „Олову“.

У врстама које даље долазе ми ћемо те радове њихове приказати мало ближе.

Године 1842. штампан је први превод „Олова.“ У четвртој књизи алманаха „Голубица сђљ цветомђ кнђижества србскогђ“, коју је издавао Глигорије Возаревић а уређивао М. Светић, на стр. 148—173 изишао је Светићев превод: „Пена (елово) о полку Игоревомђ (ХИ. вђфка), сљ подлиннога Русскога или старога црквено-библенскогђ на Србски езикђ преведена, и сложена по начину поначки народни пћеама, сђ доданимљ вднимљ примђчанемђ — одљ М. Светића.“

Светић је свој превод радио, као што сам каже, по кијевском издању Михаила Максимовића од 1887.

ГОДИШЊИЦА ХХ1У У