Godišnjica Nikole Čupića

130 ГОДИШЊИЦА

Цела песма у српском преводу износи 714 стихова без какве поделе на посебне одељке.

Као и у других преводилаца, тако је и код СОвстића одјек онога што се о самом СОлову мислило у даном тренутку код Руса. Он, у додатку „Примћтбе“ на стр. 174—178, не сматра „Слово“ за народну песму већ за рад писмена човека, јер је и језик више црквенобиблиски но народни а слог и тон такођер црквено-библиског „израженија“. Отуда — вели он — следује „да је сачинитељ повести Игореве морао бити какав монах ондашњега века, и по свој прилици судећи по закљученију, да је био у Кијевском манастиру Свете Богородице Пирогоште, но да сачињавајући повест исту није друго за источник имао, но народне песме, из ком се преображени, разстројени, изпрекидани и изпрешивани, и у прозу и језик црквено-библиски преложени и преливени иста повест састављена, где су се наравно и све песнотворне красоте они народни песама, премда свога првобитнога вида лишене, садржале и сачувале. Следователно како год што повест Игорева у себи није састав песнотворни, тако се не може ни као у Форми и језику прави и чисти одпечатак духа народнога рускога онога времена сматрати, но само као дух и израженије народнога песмотворства кроз душу и језик монаха онога. века пропуштено и у форми црквено-библиској сачувано и потомству предано, кроз коју и зраци народнога песмотворства и њиови красота онога века из исте повести нама светле,“

Историских нота и објашњења у Светића нема.

У самом склопу песмином држи да су четири стиха где се говори о звуцима који се чују као звона, почетак неке друге песме, дакле овде уметак који ту „непринадлежи“. Даље се у оцену композиције не упушта.

Начин његова препевања види се из ових одломака.