Godišnjica Nikole Čupića

ДЕВЕТ ПРИЛОГА 138

ж

Огњеслав Утјешеновић Острожински (1817 —1890.) превео је „Слово о полку Игореву, Игора сина Светославова, унука Ољгова“ што се сада најлакше може читати на стр. 216—227. његове песничке збирке „Вила Острожинска“, Беч 1871.

___ Острожински је назначио да је превод „из старорускога.“ Израђен је у прози без поделе на одељке посебних имена. Карактер свога рада одређује сам овом напоменом: „У назочном преводу моме држао сам се од ријечи до ријечи матице, како је пишу и тумаче новији издаватељи, особито пак Тихонравов и Ербен. Настојао сам да ми превод колико могуће буде сличан матици и у погледу језика и његовијех облика, задржавши и ове у колико су гдјегод у пораби у народа српско-хрватекога, као н. п. падежи на али и или, да наш евијет добије тпто вјернији превод ове старинске пјесме славенске. Из тих разлога задржао сам и оно „ејерим вуком“ — „сивим орлом“ — итд. на мјесто: као сјери вук, као сиви орб. У обће држим да предмете старе старе књижевности славенске ваља нам превађати у нове језике славенске колико икако могуће од ријечи до ријечи, задржавши и ријечи и облике њихове, у колико су икако разумљиви за нас, да тим начином добијемо прави појам не само о смислу него и о језику духу и боји (колориту) умотвора старинскога. По овом начелу удесио сам превод овај.“

Можемо рећи, да је Острожински са свим по томе начелу и лоступио, што је учинило те је превод његов на више места српском читаоцу неразумљив.

После превода долазе, на стр. 227—231, „Разјасњења“. Њих има свега 51. У њима је добар историски и топографски коментар. Држећи се Тихонравова, Острожински место помена Тројана ставља и на таким ме-