Godišnjica Nikole Čupića

140

ГОДИШЊИЦА

Час се зорно мрким вуком вући, Сада лећет небу под облаке,

И ка' оро парати га крилом.

Он пјеваше прошли дана збића, Не пјеваше како но се пјева (Танким гласом и слабим ријеч'ма) Већ он пушћа десет соколовах, Да напа'ну јато лабудовах,

Соко писне, лабуд пјесну дава, Ил' пјеваше старцу Јарославу, Ил' пјеваше храбру Мистиславу. Мистиславу што но посијече

На очиглед војсках кнез-Ределдју, Ил' пјеснички в'јенац он свијаше

Та Роману Светослављевићу. Чујте, браћо, рјечи од истине: То не било десет соколова, Нит лећело јато лабудова,

Веће Бојан у истину пјевац Прстим' својим струне покретао, Вјешти прети а живостне струне Лако њима пјеват славу кнезом. Запјевајмо, вељу, ијесну дивну Од старога Светог Владимира, Све до дана Игора јуначког, Којино је крјепост ума свога Божествено разавио дивно,

И витештвом прса набредао, Дивним пићем духа јуначкота, Чим испунив храбрено воинство На земљу га пути половачку

Да војује за Русију мајну.