Godišnjica Nikole Čupića

ДЕВЕТ ПРИЛОГА 159

4

Сива магло...

Сива магло, ти не падај на ме! Крај мене су развалине саме,

С којих туга најчешће полеће,

Ту ни теби добро бити неће, Склониште је овде цигло за ме Сива магло, ти не падај на ме!

Већ се дижи небу у висине, Пусти сунце нек ми једном сијне! Душа жуди мира који чара,

Жели да се с небом разговара, За тобом ће кад је терет мине — Џа се дижи небу у висине!

Мој гроб Биће па ће проћи све то кано сан, И суђени једном освануће дан.

Биће па ће проћи и жалост и вај Побледиће звезде — спомену је крај.

И на гробу моме, вечном дому мом, Дићи ће се дрвце у расцвату свом. Рашириће гране, осенчиће лад,

А њему ће прићи путник неки млад. Оставиће терет, с лица отрт' зној, У мислима тражећ' он завичај свој. Запјеваће пјесму, одјекнуће гај: „Завичају мили, одмора ми дај!“ Узабраће, можда, још и који цвјет,

Па одморан ићи све даље у свет.

А кад падне вече и вечерњи мир, Зашумиће јаблан, протећи ће вир.