Godišnjica Nikole Čupića

НЕШТАМПАНЕ ДРАМЕ ЈОАКИМА ВУЈИЋА 188

могућност једног таквог „варварског“ права. Та околност даје комаду ону специалну тенденцију да се дивљаци истичу над Европљанима, да се декламује против неморала цивилизованог света и указује на свет примитиван као на племенит и благородан свет, да се, једном речју, природно стање претпоставља цивилизацији, тенденцију која је честа у позоришним и другим делима ХУШ века, а која је, као што се може видети по Фернанду и Јарици и као што ћемо још боље видети по неким другим преводима Јоакимовим, била нарочито драга нашем Јоакиму, и ако је она била врло далеко од средине у којој је он живео.

Марич, трговац (тако се износи у комаду) враћа се из Индије с галијом робе у своју постојбину, али баш пред својим родним местом претрпи бродолом који му упропасти еву робу, и из којега се он једва лично спасе, Спасе се заједно с Рувимом, једним младим Индианцем којега је он из ропства искупио и који је добар као добар дан, бољи и племенитији него многи Европљанин. По заповести „притјажатеља набрежја“, богатог господара Штуке, сељаци извуку робу из мора. Али 'сад та роба припада господару Штуци, по „набрежном праву“, и господар Штука, који је „каменотверди среброљуби човек“, неће да је врати Маричу. Како ће је Марич добити 2 Штука има једну кћер, Белку, а „Белка ест едан ангел“, и њу воли млади Гедеон, који је некад био богат а сад у служби Штукиној, и у којем Марич наједанпут позна свога давно невиђеног сина; он моли Штуку да поврати Маричу робу, али овај окорели зликовац, који једва чека бродоломе да би сам присвојио робу и који нарочито пали ватре на „најстралнији мести брега“ само да би заварло морепловце и навео их да с лађама наседну и пропадну, неће ни да чује за то, као што није раније хтео да чује ни за љубав сиромашнога Гедсона према његовој богатој