Godišnjica Nikole Čupića

184 ГОДИШЊИЦА кћери. Један случај ипак наведе Штуку да попусти. Марич и Рувим сами разговарају; у својој великој муци, Марич каже да га ипак теши то што му је највеће благо остало и то „под пазухом“ (мислећи тиме на. Рувима, којега држи под руку), а Рувим се теши што му је остао Диаманат (мислећи на своје псето које се тако звало и које је он јако волео). Штука, који их је за то време прислушкивао, није разумео њихов преносни говор, него, помисливши да ови збиља још имају блага и диаманата, истрчи из своје заседе и понуди им целу спасену робу, да Белку Гедеону, и потпише е њима у том смислу уговор. Наравно да се после врло зачудио. кад је видео како је кажњен, својом сопетвеном кривицом.

Овај наивни комадић са својим доста детињастим да рко дио, али са местимично живим диалогом (сц. 12), није оригинал нашега писца него једнога немачког драматичара који је тенденцију о Европљанима и дивљацима чешће износио у својим драмама, онога истога од којега је Јоаким превео Девојачки лов и Крешталицу, Коцебул. Коцебу је написао Паз Угататестће, драму у једном чину, и та је драма, коју смо ми поредили с Набрежним правом, чист оригинал ове коју је Јоаким, како сам каже, само „издао“. Само се личности у њој зову друкчије него у Јоакима: Марин се зове Салдерн, Гедеон Карло, Рувим Павле, Белка Амалија а њен отац кога је Јоаким неприлично назвао Штуком зове се логичније „Нетт уоп Наубас. То је, додајмо, други комад Коцебуов на који овде наилазимо.

1 Паз татдтест. Елп Зсћамарле] та ешеш Ашћиве. (ТЉеафет фот Амдизћ б. Коћгеђив, ХХГ Ва, 1841).

> „Штука2 О ја познајем штуке веома добро“, каже Рувим, кад чује како се зове господар ове морске обале (1, 2), као да је, у својим дадеким морима, имао прилике видети ову речну рибу. У Коцебуа је то природније, пошто се односи на ајкулу (ћашвећ).