Godišnjica Nikole Čupića

92 А. ИСТОЧНИ НАРОДИ У ОПШТЕ

религија не тежи више од хришћанске да истера чулност и себичност, материјализам, тежњу за богатством, страх и ропску подчињеност. Ипкоја не одушевљава више за високу, идеалну, слободну и смелу тежњу за све највише смерове, за усавршавање и усрећавање људи, за оданост испуњавању божанских закона. Оно оснива више него икоја друга религија или раније вакоподавство најважније основе слободног, државног, уређења а нарочито за прве моралне и слободне брачне и Фамилијарне односе. Онде, где у најужем и за цело људско васпитање најважнијем кругу људскога живота — у Фамилији, превлађује чулност и себична деспотска власт јачега, мужа, оца, прворођеног, старијег, ту се и за државу гаје чулност, себичност и деспотска влавт и ропство. Политичка слобода увек је стајала у правом односу ка чистоћи и слободи полних и фамилијарних односа. Изискујући највећу моралну чистоћу оно изједначује достојанство жене с човеком. |В. Конећ и УуећсКет БЗ|аај5-Бехјсоп ПГ +#58—80).

Хришћанство је више одредило судбу п карактер човечанства него што је икад људска мудрост, људско оштроумље са свима средствима цивилизације измивлила или измислити може. Шта су сва открића људске науке према оним простим изрекама еванђела. Шта се ван њих може наћи што би, као оне, могло послужити као котва у свима бурама и невољама живота, које никака усавршеност друштва неће никад моћи потпуно уклонпти из њега. Где је она реч, која би као оне, силом грома а без његовог ужаса, говорила уву и срцу највећег и најмањег. (вид. #14. ХП 51).

Тек је хришћанство вером у небеског оца и његовим јединством са сином довршило религиозну свест човечанства. Израдити теоретску свест о богу, постао је вадатан хришћанске теологпје и философије, који још до данас није извршен. Хрпшћанство је постало један од великих извора целе модерне философије. Питање о богу постало је предмет теологије и Фалософије. Философи и мистици схватали су бога безлично, појимап као апсолутна супстанца и идеја; а уклањањем идеје о тринптету дошло се у 18. столећу до представе о највишем бићу, која је постала предмет Философије Канта,