Godišnjica Nikole Čupića

ГОДИШЊИЦА 125

сподару (круни, држави) давала на опште државне, поглавито војне потребе.

П.

Стари термин српскога средњевековнога живота у Србији сокалвинк нема никакве везе ни са средњелатинским зосатаппиз ни са средњевековним српским соће.

У другоме издању Душанова Законика ја саму објашњењу члана 107, у коме се сокаљникњ. употребљава, већ објавио тумачење другојачије од онога што су га покушали Миклошић и Ћ. Даничић". По подацима који су онде означени ја сам онда истакао да СОКАЉникњ никако не значи некаку нарочиту врсту поданика, него да значи мајстора, кухара или хлебара, а може бити и зидара који се употребљавао за подизање огњишта или пећи онога времена. Како је назвање у вези са животом и навикама средњег века, мора се узети у рачун и сама: разлика у грађењу, која се тицала наведених потреба, огњишта или пећи. На Балканском Полуострву смо без поузданих података о начину грађења тих ствари. Враћам се на тај предмет прво по томе што су Миклошић и Даничић везивали своје тумачење за соће пи његово тумачење, а друго тога ради што сам рад да упоредим неке наше тек-. стове с текстовима византијским, пошто то упоређење може ново тумачење да стави изван сваке сумње. Погрешно тумачење Миклошића и Даничића дало је повода многим комбинацијама које су се старале да објасне каква су то врста српских поданика били сокалници. Све се те комбинације остављају без темеља и руше саме собом, чим се несумњиво посведочи да, сокалњникњ није био ништа друго него мајстор пли занатлија. Почећемо нашу истрагу од византијских закона.

Зборник или Синтагмат Матије Властара у стошеоу х (атинско издање Рали-ја, стр. 313) има закон из Градскога Закона (Поодаоос Моџос) који по српоко-словенском преводу из ХГУ века гласи: ниже пештњ, ниже

' Законик Стефана Душана. Београд 1898, стр. 211.