Godišnjica Nikole Čupića

126 СОЋЕ И СОКАЛНИК У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ

соклалљинцој вњ обљштен ствић не можетњ кто творитн. Речи пештњ одговара у грчком оригиналу форруоу а речи соклљинцоу — #отсау. Смисао је закона, да кад има међу двема кућама заједнички зид, у томе зиду нико да није властан подизати пећи или огњишта. Сокалница, дакле, значи огњиште. Исти члан закона превођен је за Србију још једанпут, у почетку ХШ века, онда када је старањем Св. Саве превођена тако звана Фотијевска Крмчаја. Тај старији наш превод даје текст: Ин пештн, ин повхрњинуе прва еднној Обвштоу Сстћноу не можетњ никљтоже творнти, нмвже обљштомо ствно ог врждаметњ“. Овде у грчком тексту место горњега #0т(а стоји лоржева, а у српско-оловенском повафњинуа. Тим путем долазимо до тога да су покарљинца и сокаљњннца по значењу онако исто једно као што су том грчке речи готса и лосжоаће.

Али та реч није била у тако реткој употреби. Међу ситним правилима за монахе која је из старих канонских рукописа штампао В. Јагић у Зеагтата УГ читамо на стр. 131 једно које гласи: (Фште кто ндетђ 6 сокалњо нлн књ Ввннннцоу Без крвмене, да поститћ .д. ди. Није нам под руком грчки текст, али се из самога смисла и поређења са виницом |тј. подрумом) види да сокањ овде значи кухињу.

У хрисовуљи краља Милутина (Стефана Уроша П) од 1329 опажа се да се поред сокаљинух употребљавало и у мушком роду — сокланикћ. У тој се хрисовуљи чита: Но скнокошњ што ке коснло крлмевњство мн, ниже сокллњинка, но сћ јемлето (тђ тогл свнокосх прлво доломћ горћ с Ттвмнн ннЕлмн на хрхшепнскоупоко станиште н ФТБ то горе оџ поле“. Изгледа да се у овом цитату под сокхаинкомњ мисли о некаквој јавној пећи за пециво. Без познавања начина како су се грађевине за ову потребу правиле у ХГУ веку у Србији, не може се ни овај текст ближе објаснити.

Запис из једнога рукописа Народне Библиотеке у Београду бр. 60, лист 159 показује нам реч сокалницу у истом том значењу. У запису се чита: а сокллинун

' Гласник 2-ог од. УП. Арх. Н. Дучића Крмчија Морачка, стр. 116.

2 Миозтећ, Мопшшепба Зегћтса, 568.