Godišnjica Nikole Čupića

ГОДИШЊИЦА 13]

сто, чисто српски“, јер „та књига може многима полезна бити“. У једном, пак, писму из мирне 1808. године вели како ће књиге које је добио од госпође Куртовићке раздати „како надлежи“. Најзад долазе и његове познате везе с разборитим војводом Молером о коме ће бити речи даље.

Кад је реч о Доситију, и нехотице се сећамо његова љубимца Павла Соларића. А познато је како је Доситије позивао Соларића да се и он настани у Београду. Знамо да се Соларић п спремао за такав пут. Једино су изгледи на могућност књижевнога рада могли одредити Доситија да Соларића позива и Соларића да се томе позиву не противи.

Трећи књижевник тога доба који је имао веза са Србијом и који је у њој поживео неколике године био је Вићентије Ракић, управник и главни наставник Доситијеве Богословије у Београду. Сами Ракићеви списи бејаху, по својој многобројности, довољни да пробуде и одржавају књижевно интересовање у Београду и ондашњој Србији, а природно је претпоставити да без таквога књижарскога багажа није Ракић дошао у свој нови завичај. ;

У Београду су већ радиле и Велика Школа и Богословија, кад у Србију дође још један човек с нешто мало смисла за књижевност. То је био добри и заслужни Тома Милиновић. По ономе што се до сада обично наводило о Милиновићу, узима се да је ону Србију дошао пре поменутога времена,„што неће бити тачно, јер још :809. видимо Милиновића у Трсту одакле се претплаћује на Јоакима Вујића „Јестествословије.“

· Пре свих, пак, дошао је у Србију Иван Југовић, човек необичне образованости и свестранога рада. Југовић није радио на књижевности у вишем смислу. Поље његова рада бејаше друго и оно му чини част. Али је његово литерарно образовање могло само будити и одржавати смисао за књигу и науку у средини у којој се кретао. Још треба подсетити и на његов превод Опште Историје, рађен управо у Београду за школску потребу. То је она књига коју је млади Вук Караџић нашао у дућану Јова Лутора међу многим другим књигама. У књижевне радове не можемо убро-

9