Godišnjica Nikole Čupića

[32 КЊИЖЕВНО ИНТЕРЕСОВАЊЕ У СРБИЈИ ЗА ВРЕМЕ УСТАНКА

јити али је свакако нека врста такога посла и она писмена полемпка у прози и у стиховима између Југовића и Доситија као и Доситијева реч и епиграм Чардаклији, што је све и било повод овој полемици. С више књижевнога смисла могу се сматрати Доситијеве стиховане честитке Родофиникину, руском агенту, и самом цару руском, што је било одмах п наштампано у Млецима 1808. године.

Вук Караџић постаје књижевником у Бечу после познанства с Копитарем. Али је он и пре тога нешто књижевничкога покушаја чинио. Пре свега њега је, као што се зна, и привео Копитару чланчић о паду Србије, а он је написан с јесени 1!813. године. А знамо да је Вук још као чиновник у Брзој Паланци бележио непознатије му речи, изразе и изреке народне. Он сам вели да је то чинио без књижевне намере, што му се 623 речи верује, али се и у томе поступку његову може ипак назрети неко, ма и нејасно, књижевно предосећање познијега препородиоца српске књижевности.

Мора се, с разлогом, претпоставити извесна мера књижевнога интересовања и у ондашњих професора Велике Школе: Миљка Радоњића, Лазара Појиновића, Михаила Поповића п других.

Тако исто прелазећи преко помена литерарно образованога професора универзитетскога Тодора Филиповића — Боже Грујовића, првога секретара саветског, и потоњега књижевника проте Матије Ненадовића, као и Михаила Филиповића — Грујовића, ваља нам нарочито поменути Јована Миоковића, наставника певања у Великој Школи, који је 1814. године штампао у Будиму „Житије Езопово“ и уза њ неколико басана, што је све превео с рускога језика Припрема за тај посао па у неколико и сама пзрада његова падају у доба док се Миоковић, недавно, бавио још у Србији.

Тада је већ певао, можда најлепше, своје песме Сима Милутиновић Сарајлија, који је заволео био лепу Туркињу Фатиму. Познато је да је с јесени 1813. погинула у Београду и сама ова лепотица, о којој Сима доцније у „СОрбијанци“ пева:

Ах Фатимо, јединицо мајке! Београдко само себи равна!