Godišnjica Nikole Čupića

ГОДИШЊИЦА 133

Љепшо дивна и дивото душом, Предличје ми, та мождана м' искро, Никада те прегорјети нећу! Некрштеном вољела си мене, Ако врага и турског имена,

Ри А од своје родиљице саме...

Песама, које је Сима певао живој Фатими и срећној љубави својој, сада пемамо: сам их је песник уништио, а ва њих би се, ван сзаке сумње, понајпре могло рећи оно што је речено за мало позније лирске песме његове тј. да су „право мирисно цвеће уметничке лирике с чистим народним дахом“. У сваком случају не треба заборавити никако да је у Србији онога доба певао један од највећих песника српских. Из тога је времена, ипак и наштампано неколико врста Симина певања. То је оно место пред првинама Вукова скупљачкога посла, на Вуковој Песмарици 1814. године. Песмица је написана 11. јануара 18114. у Бечу и гласи:

Сербска мома ил' је дома, Или код оваца,

Радећ' пева као шева. Милом своег сердца.

Он свирањем, ил' играњем Одговор јој даје;

Да је с тима, љубве чин'ма За себе обаје.

Још су ови више него скромни стихови Милутиновићеви и илустровани сликом која приказује пастира и пастирку. — Ради бољега споразума морамо напоменути и ово: тај посао раде у Бечу првих дана 1814. Вук и Сима, али они то чине онакви какви су изишли из Србије и наскоро пошто су изишли.

Родољубиви владика Герасим Ђорђевић Студеничанин, који се склањао с моштима Светога Краља Првовенчанога, пише у лето 1814. године у Вољавчи, у Руднику, стиховану историју новијих догађаја српских. Како се онда српски мислило и осећало врло лепо илуструје та књига која је тек доцније штампана у Београду. Зато се с правом велп уМ. Ђ. Милићевића „Поменику“: „Кад Србин чита оно што се је излило из пера овога духовника, мора га подузети нека особита ми-