Godišnjica Nikole Čupića

ГОДИШЊИЦА [35

Тако је и било, јер је ускоро зора Таковскога, Устанка обасјала Србију.

Нарочито је занимљиво стати код једнога рада Стефана Леивковића, онога кога су за разлику од познатога му имењака и презимењака трговца и политичара звали Телемаком, јер је овај класични спис превео на српски. Живковић је 1806. године прешао у Србију међу устанике. Довео га је прота Матија Ненадовић, који о томе сам прича у „Мемоарима“ ово: „Кад је мене Карађорђе по делу. народњем послао у Беч, ја се упознам са Стефаном Живковићем (који јепревео на српски Телемака) Позовем га да дође са мном у Србију. Стефан каже: „Имам само, вели, јоште по године да учим и да свршим науке, и диплому добијем, пак ђу прећи“. — Ја му кажем: „Прођи се, брате, врага и диплома п више учења; нама је нужда и невоља за учене људе, пи то што си научио нама ће бити за сад доста, а дипломе може бити да ћеш са сабљом у руци добити, како је код нас. И он послуша и пређе.“ По том је Живковић био саветски секретар а неко је време провео код војводе Миленка Стојковића као његов писар. После пада 1813. године отишао је у Беч, доцније у Букурешт а по том у Кишењев, где је као руски војни чиновник преминуо после 1830. године. |

Године 1814. овај је Живковић штампао у Бечу српски превод нарочито онда много цењеног „Телемака“ Фенелонова. Књига се зове: „Приклмочени Телемака сина Улисева, Фенелономђ, Архиешскомђ Камбреискимљ списана. С' Французкога преведена Стефаном жКивковићем. Частђ перва. У Вјени 1811. у печатнљи Г. Јоанна Шнирера“. Има стр. ХУГ 602. на осмини.

за нас је нарочито важно једно место из Живковићева предговора ка овоме преводу. Он, на име, приповеда како му је у Србији за време војевања та књига у ориђиналу била занимљива и пријатна лектира. Читао би је, вели, на различним местима п у разним тренуцима одмора. Али је тиме обратио на себе и своју књигу пажњу своје околине — простих и неписмених ратника, који га стадоше молити да им прича о чему чита. Он се њиховој жељи одазвао, те би им препри-