Godišnjica Nikole Čupića

136 КЊИЖЕВНО ИНТЕРЕСОВАЊЕ У СРБИЈИ ЗА ВРЕМЕ УСТАНКА

чавао оно што би пре тога сам прочитао. Још додаје Живковић како су храбри ратници с пуно пажње и интересовања слушали развој Телемакових доживљаја. Зато је одмах по том и приступио превођењу.

У Србији је, у главном, постала и интересна књижица позната под пменом „Сербје плачевно пакипорабоцене лђта 1813. Зашто и како; У разговору порабоценне Матере сљ родноамљ еднбтмљ СОрлномљђ своимљђ, коему оставли послђднее свов завћцане.“ Књижица, је штампана 1815. у Млецпма а прештампана 1846. у Липисци.

Ја сам важност њене садржине више пута истицао, а овде нас занима само питање о њеном писцу, пошто он није до сада био довољно познат. Као писци су помињани: Павле Соларић, Иван Југовић, Миљко Радоњић и Михаило Грујовић.

Има једна околност која на први поглед упућује на Соларића као писца ове књижице. То је казивање родољубивога протосинђела Кирила Цвјетковића на 94.—95. страни његове аутобиографије. На томе месту он вели:

„Бавећи се у Млетке, ја сам сваки дан по један пут, а који пут и по два, одлазио код Соларића. Он се мени много благонаклоњен показао и веома ме је возљубио. Он ми је казивао, како је намјеравао доћи у Далмацију и завести школе с помоћу епископа, и други добри сународника. У исто време како је био намислио препечатати све црквене књиге, за које би требало трошка, по његову рачуну 6000 цекина, и от свакије књига једно на друго по 1000 напечатати, и кога сам молио, да ми даде једну от они књига; „Мати Србија и син Србин“, на које он ми отговори смјешећи се: све су ми однели, ја опет смјешећи се рекох му: ја от они отнешени не иштем, него једну от они, које су у углу затрпане биле. Он смејући се рече ми: наћи ћу једну за вас, али треба да је кријете, а то ми је рекао за то, што ву ове књиге от генерала Шатлера, говерна министарског у Млетцима по налогу њему посланом из Беча, будући је Теодор Недоба мајор русијски противу ови књижица тужио, биле су забрањене“.