Godišnjica Nikole Čupića

па

ГОДИШЊИЦА 153

· Копаоника до водопађе међу Лабом п Топлицом (око

Преполца,, п. обухватајући даље што иде у водопађу

Лаба и Ситнице, свршавала се негде око Качаника“.

Да је један део Хвосна тада држао кнез Лазар налазимо потврде у његовој хрисовуљи од 1381 год којом манастиру ев. Пантелеимона, у Св. Гори, прилаже Спасову цркву „кон митрополје хвостбиђесков.“' Вук је тада добио само Призрен и призренску област. А у државне границе В. Бранковића Лаб је могао доћи тек после косовске погибије и после преноса моштију кнеза мученика из Приштине (Грачанице) у Раваницу, пошто је изумрла породица Мусића; али пре тога Лаб није могао бити у власти Вука Бранковића, нити има потврде за то, што се јасно види из. држања Вукова приликом тужне свечаности при преношењу тела Лазарева. Ну по свему рекао бих да Лаб није ни после тога никако био у власти В. Бранковића, нити његове породице, све док није Ђурађ постао деспотом Србије 1427. „Вук—вели Новаковић у поменутом делу стр. 234. — сретавши тело свога таста негде испред Приштине, спроводи га подуго кроз своју земљу, опет не близу граничне линије, п оставља га пре него што је донесено у Брвеник, који није био далеко од границе“. Баш то што Вук са спроводом није дошао у Брвепик, него се пре вратио, вероватно с границе своје државе, доказује да Врвеник није био тада у подручју његову. Обезглављени Лаб с Брвеником, као доскорашњи посед породице Мусића, ако тада није било још кога од њих у животу, могао је и у власти Мпличиној за онаку свечаност бити неутрално земљиште између крвно завађене куће Вука Бранковића и куће кнеза Лазара; али, чим је нестало с овога света Мусића, Лаб је припао породици кнеза Лазара, а не Вука Бранковића. Ево доказа: У једној повељи кнеза Лазара од године 1381, којом потврђује што су челник Муса и његови синови приложили манастиру св. Пантелепимона, у Св. Гори, вели бе: село фФларе рекоми горни Закутњ и 3ЗАСЕЉКЊ МУ

Трнава, И ЦрБкка скетаго Николи, и Заселкомћ, И ЈА ПВБЕ СБ

оне стрдне Лаба горни Луковњк.... про сб ималн 4) првих

1 Гласник 24, 257. » Љ. Ковачевић, Гоглшњица Х, 231.