Godišnjica Nikole Čupića

|54 ГОРЊИ ИБАР СРЕДЊЕГА ВЕКА

Рн До села; ТАЗИ ПОРЕрБДИХЋ, написахњ села тази како Да сђ НиХ имак рушки монастир до Бека Вб помен господства ми и вњ помењњ Брата ми челника ЛМлњсе, и сестрк ми Драгини, и НИХЊ синовњ. А ово доказује да је Лаб за живота кнеза Лазара био у господству његову, којим је управљао челник Муса. Истина с Новаковићевим мишљењем слажу се .љЉ. Ковачевић и љЉ. Јовановић у историји српскога народа страна 139. (поправљено издање од 1895—6 г.) где кажу: „Са западне стране Лазару, над целом Ситницом (Лабом, Косовом и Дреницом) беше Вук Бранковић,“ као сусед; али из овога се не види на основу којих извора они подупиру своје мишљење. Међутим Новаковић у главноме оснива своје тврђење на два даровна писма Вукових синова, издана манастиру св. Павла, у Св. Гори, једно од 3 октобра 1103, а друга од 15 новембра 1419 године. У обадва даровна писма помиње се село „Кранињ Дил на ЛаБбоу“, које Бранковићи дароваше манастиру св. Павла. Гледајући на аустр. ђенералштаб. карту „Враниндол“ се находи на реци Лабу, прилично ниже ушћа реке Брвенице, у оној сутесци што раставља Лаб од Косова, те много је природније да је „Вранин До“ припадао ситничкој области — Косову, него ли жупи Лабу. Река Лаб зове се тим именом до ушћа њена у Ситницу, а предео или жупа Лаб назива се до теснаца, од којега настаје равно Косово. Граница између жупе Лаба и Косова била је негде ниже ушћа реке Брвенице, и још ниже али недалеко од ушћа данашње Качандолске или Мојаначке Реке, у самом теснацу. „Вранин До — како ми пише један пријатељ који добро познаје тај крај налази се на Лабу у теснацу који раздваја Лаб од Косова. Вранин до припада Косову“. За време другог ерпско-турског рата наша је војска заузела цео „Таб. Попово, Мојанце и Љупче били су у рукама наше војске, а мало одатле — причају учесници у тадашњем рату — почиње Косово. Даље, из године 1395 — вели Новаковић — има хрисовуља кнеза Стефана, којом се руском манастиру св. Пантелеимона даје између осталога и црква св. Николе у Лабу. Но ту се, осим цркве

1 Гласник Срп. Учен. Друштва 24. стр. 259—260.

о,

је о ата